Завичајна кућа




 

Knjiga gostiju Kontakt

 

 

 


Завичајна кућа у Темерину

 Мађарска завичајна кућа у Темерину је отворена 20. јула 2003.

Наш циљ је био да кућа и њена околина прикажу артефакте народне архитектуре мађарског становништва Темерина, као и традиционалан живот на селу, породични животни простор и породично газдовање.

Истовремено, овај простор пружа могућности за одржавање мањих друштвених окупљања, програма фолклорног и традиционалног карактера, а по жељи и мањих породичних прослава или другарских вечери.

        

 

 

У Завичајној (етно-) кући у Темерину су током протеклих година организовани и традиционални свињокољи, затим изложба слика, представљање књига, монодраме, предавања о фолклору, игра око ивањданске ватре, традиционална игранка, играоница за децу, предавање о традиционалним начинима обраде и коришћења кукуруза, о некадашњим жетвама и вршидбама, предавање о некадашњим темеринским физичким радницима – кубикaшима, о Секељима из Ердеља, грнчарске радионице, израда предмета од чоје. Делили смо божићне поклоне, организовали смо прославе Божића за децу, али и бдења.

 

 

 

    

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Усмено предање нам говори да је ова кућа, која је тада служила за становање, постојала и почетком 1850-тих година. Могуће је да су дебели земљани зидови још старији и да су преживели спаљивање села 29. августа 1848. Оно што је сигурно, да је кућа приказана на катастарској мапи насења из 1892, и то на парцели број 2087. Тада је плац био много већи него данас. Делом јужне стране се наслањао на улицу Лајоша Кошута, али је из њега била одвојена мала башта, у којој се налазила кућа нешто мања од оне коју ми данас користимо. Потом је и овај део враћен већем делу плаца, али је кућа нестала, из ко зна којих разлога. Овакво стање је опстало до 1960. године, када је јужни део баште тадашњи власник – у страху од могуће национализације – продао  сиромашним радницима, да тамо изграде куће.

Кућа је која је саграђена на северној ивици преосталог део плаца гледа на Тулабару (званичан назив: Улица Југословенске Народне Армије). Има земљане зидове, који су се временом подебљавали према доле, али су их тридесетих година ХХ века власници средили, тј. поравнали. Ова кућа је физички повезана са шталом и спремиштем за кола. Традиционална троделна подела је овде четвороделна. Четврти део је остава, из које се може попети на таван. Кров је рогасте структуре, а од 1954. покривен фалцованим црепом, пре тога трском. Врх куће је од дасака, са мотивом, тј. у облику сунчевих зрака. Од краја XIX века, куће у Темерину уместо традиционалног врха од дасака добијају веома лепа прочеља у барокном стилу, од цигала. 

      



















 

   Народни назив за њих су кибле или, старински, камена прочеља. Завичајна кућа у Темерину је последњи пример прочеља од дасака у облику сунчевих зрака на целој територији насеља. Кућа је изнутра и споља офарбана у бело. Дно зида је на уличном делу офарбано у црно, опет у складу са локалном традицијом. У црно је обојена и висока степеница која води до мале улазне капије.  Мала капија води до трема од цементних плоча у боји, познатијег под именом гонг. Трем је оригинално био састављен од цигала – о чему се, у траговима, можемо уверити у задњем дворишту – и претпоставља се да је обновљен истовремено са кухињом. С јужне стране је зарастао у густу лозу, богатог приноса. На зиду се налази венац од белог лука, док позади гребени и остали ручни алат подсећа на некада велики значај кућне обраде кудеље. На ганг смо поставили и дрвену машину за прање веша, која је куриозитет своје врсте у смислу историје технике.  

                                                                                               

Направио ју је мајстор столар Ујвари (Újváry), који је и патентирао ову машину. Иза се налази сарачки алат за израду коњске опреме, која је називана сарачка столица. Ту су и наковањ за оштрење коса, ручна крунилица на четири ноге, коларски козлић на којој је газда могао и сам да направи једностравније алате од дрвета и дршке алата, па није мора да због сваке ситнице иде до колара. На трем се могло доћи и из дворишта - на два улаза. Један је био испред кухиње, а други испред оставе. Код оног првог су у отвор олука стављали за време верског празника Цветнице освештану ресу од врбе да брани кућу од удара грома.

          Интересантно је и то да су на таваници у близини кухињских врата били направили рупу величине отприлике пола цигле. У њу су постављали платнену мешину којом су са тавана спуштали ускладиштено жито, тако олакшавајући себи посао, јер нису морали да носе тешке џакове. Позади, у правцу оставе примећујемо светиљку средње величине са великим крацима на којима су свеће. Оне су биле у употреби све до 1929., тј. до увођења струје, као и, наравно, петролејке.

Прва врата која су се отварала са гoнга водила су до кухиње, где се некад кувало на отвореном пламену. Она је, међутим, преуређена још пре 1927. године. Срушен је зид који је просторију делио на два дела и модернизоване су традиционалне направе за ложење. Тада је наспрам врата постављен шпорет, којег смо морали да реконструишемо при опремању Завичајне куће. У близини огњишта као и на креденцу и штелажи налазимо разноврстан кухињски прибор: земљане посуде, кантадере, лонце, канте, крчаге, украсне тањире – сви они говоре о вештини и марљивости некадашњих темеринских лончара и грнчара. 

     На шпорету тигањ с ножицама и веома стара пржилица за кафу. С леве стране запажамо два комада кухињског прибора, некад изузетно важних, а скоро у потпуности непознатих човеку данашњице: дробилицу за кромпир с дршком и четири ножице, као потврду тога да се кромпир својевремено употребљавао у великој мери у сеоским домаћинствима, чак су га додавали смеси при прављењу теста. Ту је и бућкало за путер, облика крње купе. Кајмак је бућкан «клипом», тј. уметнутом шипком. Постепено су из киселкасте млаћенице добијали путер, а затим су га обликовали формом од даске и стварали познат облик цигле. Добијање путера је био тежак посао, својевремено су се током бућкања рецитовале разне бајалице за отеривање злих духова.

Почетком овог века су се из кухиње ложиле две фуруне, данас се ложи само она која је у задњој кући  (задња соба). Поред отвора пећнице се налази потребан прибор: жарач и лопата. Ту су и пекарска лопата, наћве са лопатицом за брашно. На кухињском столу се налази црни лук, сланина, резбарени сланик, баш као да је газда управо устао од стола, на зиду, изнад стола, је глеђеисан земљани суд тј. цедиљка за тесто, поред врата које воде у чисту (гостињску) собу је маљ, у углу поред врата је корпа за хлеб од врбовог прута са три ножице, на зиду две роље  још из времена пре појаве пегли на жар, једна је украшена, са утиснутом годином (производње) 1859.  У углу између улаза у кухињу и врата задње собе је стари умиваоник са глиненим лавором, поред њега домаћи сапун, испод њега вода у плеханој канти.

Предња кућа илити чиста соба, тј. предња соба је и у Темерину била најрепрезентативнија, најлепше уређена просторија у целој кући. Тамо где су материјалне околности то дозвољавале, или су деца већ излетела из породичног гнезда, и није се становало у тој соби, служила је само за смештање гостију или је у седмицама, месецима након порођаја у њој била мајка са дететом.

Намештена чиста соба у Темерину приказује стање из прве трећине двадесетог века, са уредно очуваним намештајем, за који имамо да захвалимо знању и уметничким вештинама некадашњих мајстора-столара темеринских. Соба је паралелног распореда, што је била општа појава почетком двадесетог века. Намазани под од набијене земље је покривен 1934. године  даскама од боровине и прекривен ручно тканим подним крпарама. Кревети су постављени паралелно, покривени дуњама, јастуцима који сежу у висину. Поред кревета су столице. Између кревета је креденац или наткасна са верским сувенирима и разним дрангулијама, на зиду слике светаца. Испред жениног кревета је колевка, на столу кићена велика марама у којој је након порођаја мајци ношен ручак и вино. Дубока религиозност провејава осим слика светаца, кипова, распећа, провејава и из прелепе Куће Маријине (ладице Маријине) на зиду.

 

    

У предњем делу собе су постављене по једна лутка у свакодневној и у свечаној ношњи. Оне приказују како су се одевале младе и жене у годинама. На чивилуку су предивни празнични украси за главу – фићуле (fityulа). На довратку задње куће је кредом написано: 20 + G + M + B + 04, који подсећа на годину освештавања куће и почетним словима имена на Три Мудраца (Три Краља) са истока.

 

Набијени под собе је био намазан мешавином кравље балеге и жуте земље, којој је понекад додавано и мало црне боје којом је иначе фарбан зид. Намештај и распоред у соби је карактеристичан за други део XIX века и сам почетак XX века. Ту је, наиме, миразна ладица која потиче из периода око 1850. године, затим обојена клупа која је могла послужити и као кревет на извлачење. Разбој је вероватно произведен 1896. године, јер је тај број урезан у њега. Изнад полупостављеног кревета је слика која приказује генерале мађарске војске који су умрли мученичком смрћу 1849 – стрељани су од стране аустријске и руске војске у граду Араду. Поред ње је војна споменица Аустро-Угарске војске -- сличне смо још и пре неколико деценија могли видети на зидовима соба или кухиња наших прадедова.    

Свакодневни живот породица се одвијао у задњој кући. Ту су жене ткале и преле, о чему сведочи мотовило поред разбоја, као и за плетење неопходне преслице: виткија, црна, такозвана немачка и жута, тотска (словачка).

 

Собу је грејала велика фуруна у углу поред врата. На велику шамлицу поред ње су пре свих имали право да седну старци – који су ту ситнили листове дувана --, испод ње је пар дрвених кломпи, као успомена на доба кад су их и млади и стари носили зими. Место деце је било у запећку и у околини. На клупицу поред зида смо ставили дечије играчке које су некада биле најчешће и дрвену хармонику кућне израде.

У ормарчићу  која је висила са зида су се налазиле књиге, популарна религијска литература, наочаре (окулар), табакера и остали ситни предмети за свакодневну употребу. Прибор за бријање је држан на попречној греди, ван домашаја деце. Тамо је био и домаћи сапун, а увек је при руци био и лиснати дуван. На врху фуруне је остављано млеко да се кисели у земљаним посудама,  са стране сушилица за комлов, исплетена од траве. Газдарице су у њој држале комлов тј. домаћe средство за  ферментацију, који се добијао из разних материја (вински муљ, сок од јечма, прекрупа), а у складу са навикама у породици и могућностима. 

                У углу наспрам пећи је смештен сто, на зиду слике Светог Јосифа и Марије (Богородице), а на наслону прозора који се налази крај стола, је смештено стаклено звоно а испод њега нам се смешка тзв. «прашки мали Исус», одевен у ружичасто рухо, с круном. Вероватно потиче са неког удаљеног ходочасничког места, што доказује и немачки натпис: «Heiligstes Prager Jezuskind». Карактеристика култа је то да је мали кип био одеван у боје које одговарају бојама литургије у католичкој цркви: бела за чистоћу, црна за жалост, зелена за наду, црвена за мучеништво, љубичасто за покајање, а ружичасто за радост.

Остава (комора, шпајз) је органски повезана са делом где се становало. У њу се улазило преко врата са гoнга. Преградним зидом од летава је четрдесетих година ХХ века од унутрашњег дела просторије одвојен тзв. вајат: ту су се чувале намирнице, пре свега трајни производи од меса, димљена кобасица, сланина, шунка, шваргла. Врата оставе су често била отворена и на дужи рок, што је обезбеђивало стално струјање ваздуха – толико потребно за сушење намирница – а није требало страховати ни од гладних паса и мачака. У остави се могу видети и најважније ствари за обраду свињетине: корито за черупање свиње након шурења, справа за шурење коју су правили лимари и која је заменила прастари обичај паљења сламом, на зиду налазимо и лопатицу којом се скидала свињска длака и глокна  који се користио код черупања.

 

      Ту су и најважнији алати за кување сапуна, за врцање меда и израду вештачког саћа. Испод и поред великих мердевина којима се пењало на таван, видимо алат за виноградарство, винарство и ношење воде: мотику за виноград, класичну бакарну прскалицу, чегртаљку за плашење чворака, чутурицу, оброњицу (дрво за ношење воде), пресу домаће израде, сисаљку за вино, буре за вино, крчаге за вино и ракију. У овој просторији су и бадањи, лонци, посуде за уље, једно сито за пасирање парадајза и стругача за рендање купуса и други прибор. Привремено смо овде сместили два стара леденог ормара -фрижидера , направљена од дрвета и лима, који додуше нису били део сељачког домаћинства, али су значајни артефакти нашег насеља и било би штета препустити их уништењу.

 

 Овде се налази и дрвена мерица оверена 1854, што је датум урезан у њу, која сведочи о мери за запремину коју су људи користили столећима.

Идући даље тремом, кроз капиџик (малa капијa) која се отвара и затвара канапчићем, долазимо до штале која гледа на задње двориште. Подела сељачких плацева на предње и задње (економско) двориште је тековина двадесетог века. Дуги низ година након што је Маћаш Матушка (Matuska Mátyás) 1927. године од породице Бала (Balla) купио кућу, двориште је остало као једна целина, само је мали врт испред трема био заклоњен оградом од животиња, као и, наравно, башта и виноград у које се улазило из супротног краја дворишта. Бетонске јасле за стоку које се налазе лево од улаза у шталу, су изграђене релативно скоро, тридесетих година прошлог века. Насупрот њима, на другом крају просторије су постављене традиционалне дрвене јасле за коње, изнад којих се налази мердевина за сено. Поред стајског ђубрива су трагаче, а на зиду и у просторији разноврстан алат потребан за сточарство и држање коња:  батине, свињарски бич, гвоздени окови, бич, питла, столац за мужу, четка за коње, торба за зоб, гвоздена карика за вођење бика итд. Лево од врата, на конопцу, виси дрвени кревет, на којем је спавао бирош (пољопривредни слуга).

  

   TИспред штале су најважније ствари за прављење метли. Долазимо до спремишта за кола, где су изложена сељачка ili zaprežna kola, амови, јармови, крупару репе,  трлица за конопљe, машина за круњење кукуруза и крупара – последње две произведене у фабрици. 

 

    У оближњем Срему је на планинским путевима, при транспорту вина и дрва, често било потребно да кола закоче. У спремишту-шупи за кола смо изложили завор. Близу врата од штале, код ограде, наилазимо на камени валов. Један крај му је у предњем дворишту, одакле је снабдеван водом, али је ограда спречавала да коњи, пуштени на појилу, уђу у цвећу или да говеда упадну у виноград. У складу са принципом редне изградње, спремиште за кола је спојено са чардаком за кукуруз и свињцем. Потоњи је покривен ситном опеком, на којој има у изобиљу биљке чуваркуће (Sempervivum tecterum), која је омиљени народни лек за обољење уха и успешно лечи упале.

    

      Најважнији објекат у предњем дворишту је летња фуруна, која обликом подсећа на малу цркву. Од некадашњег винограда остао је бетонски базен за потапање плаве галице (камена). Веће пољопривредне машине  и алатке смо сместили у велико спремиште у крају задњег дворишта. Овде се може видети воловска запрега и санке, као и двоструки плуг који су вукли коњи, шпартач, ручни плуг за репу,  грабуље за сено, сејачица за кукуруз, сечка, брана и дрљача.

 

 

    Одмах поред велике шупе налазимо «Сигетијеве кошнице», које су својевремено биле значајна стручна иновација.

У задњем дворишту је још једна шупа (спремиште), коју смо – у складу с обичајима – покрили трском. Ту је некад било спремиште за сено.

     Данас, ту организујемо догађања значајна за заједницу, мање приредбе, представе, изложбе.

 

Јанош Сивери (Sziveri János) (1954 – 1990) - песник, преводилац-уметник, главни уредник часописа «Уј симпозион» (Új Symposion). Истакнути представник своје генерације. Између 1984. и 1986. је са породицом добио бесплатан смештај у Темерину у кући породице Матушка (данашњој Завичајној кући), у којој тада није нико живео – након што су га из Новог Сада готово протерали тадашњи мађарски комунистички политичари. Потом се преселио у Суботицу и Будимпешту. Живео је у Келенфелду (Kelenföld) у привременом смештају где га је након тешке болести преминуо. Објављено му је осам дела на мађарском, један  превод на српском и један на француском језику. Успомену на њега чува спомен-плоча на улазу у Завичајну кућу.  

 

Шандор Сигети (Szigeti Sándor) (1859 – 1941) – предводник модерног пчеларства на локалном нивоу. На његовој некадашњој кући у Каштелској улици (улици Народног фронта) је постављена спомен-плоча. Двадесетих година прошлог века је модернизовао кошнице и тиме значајно повећао продуктивност. Његов изум, чији се један примерак чува у суботичком музеју, војвођански пчелари и дан-данас називају «Сигетијевом кошницом».

 

 

Ференц Ујвари (Újváry Ferenc) (1874 – 1959) мајстор-столар, произвођач веш-машина и фрижидера. Из Бездана се доселио у темерински Биков пролаз (данас Орешковићева улица) и врло брзо отворио веома успешно предузеће. Отворио је погон за производњу веш-машина коју је назвао «Диадал» (Тријумф), бавио се и производњом хладионика, тј. фрижидера. Патентирао је своју веш-машину, израђену од дрвета, која је умногоме олакшавала прање веша. Фрижидером који је сам дизајнирао, постигао је велики успех 1930. године на индустријском сајму у Новом Саду.